У којој лепоти је музика,
када говори да воли!
Какве су песме,
које се певају туђим уснама!
Какви су пијанци,
када не пију ракију већ своју крв!
Каква је кривица сутра ,
што је данас јуче!
Негде се неко бацио са прозора!
Вриштали су!
Ти си плакала!
Био је то твој пријатељ!
Гомила успомена чучи успавана,
свака бицикла стоји завезана,
густ дим кроз димњак куља,
само пепео тајну чува,
точак се врти, ланац шкрипи,
поника кроз крај се фура,
а на њој женска фигура,
на врху куће увек стоји,
нема роде, као да се боји,
бела свила на ланцу се закачи,
дојка бљесну успомену направи,
поника ка пијаци настави даље,
неки димњаци су трошни,
мој још увек траје.
Седим у соби. Сам. Као и претходних двадесет пута. Окрећем бројеве телефона. Говорим оно што желе да чују, наговарам их на још један сусрет без циља. Знам да неће испунити ни део мојих очекивања, али као што је неко некада рекао : „Кад нема великих љубави, довољна је и мала!“ Све те Ане, Виолете, Марије, Иване свака је узела део мене, а за узврат су ми дале своја тела, своју пожуду, страст и ни грам свог срца!
Стари орман крцка под тежином својих година, али боли га курац њему је лако. У њега с времена на време уђу нове ствари. Оне му дају дух, овог, новог времена, а мене вуку у прошлост. Дим цигарете! Он испуњава моја плућа. Плућа која су испустила небројано поражавајућих уздаха. Неке нове љубави су на помолу. Плашим се да им се препустим. Страх, јебени страх! Зашто је он присутан? Кажу да је он покретач најдубљих осећања, наравно ако успемо да га победимо. Лако је рећи , а још лакше урадити. Једино што нам је потребно је снага, снага коју немам. Истрошен сам у претходним покушајима. Свестан сам да ми је потребан неко ко ће ми рећи да још увек могу, знам, умем! Неко ко ме жели? Неко ко зна шта ја знам и не прихвата НЕ као одговор.
И зато жено без имена, слети на моје уснуле капке, нежно их пољуби, а затим ме енергично протреси, дигни ме из учмалости којој тежим и поведи ме на путовање ка светлости. Корачајмо у стопу заједно, не, још боље, пратићу те док не стигнемо до краја тунела, док не видимо дуго очекивау светлост, светлост која је тренутна, јер одмах улазимо у тунел који је дужи од претходног и тако нама се чини у недоглед, све док не изађемо из клисуре младости и почнемо да се пењемо уз планину живота!
